Da li je neko od nas ili vas nekada ili ikada zavoleo neku? Zavoleo je tako da više nije imao pojma šta mu je prioritet u životu? Zavoleo je kao xpert?
Ne mislim na klinacke ljubavi, jok, mislim na, ono, zreli ste, prošli ste nešto u životu i sada kada treba da mirno privedete nešto kraju udari vas voz, i to teretni i to po sred mošnica ili skrotalne kese da se strucno izrazim. Kao poraz u poslednjem kolu autogolom u poslednjem minutu koji vas je lišio titule.
E pa tako, pravo niotkuda, stvori se ona, podjednako nedostupna vama kao i vi njoj. Nerelana, neplanirana, kao junior 16/6 HT iz omladisnke škole. Onaj kome ni ne smete da se nadate. Mislili ste da ste imali sve, ali onda se pojavi ona, shvatate da niste imali ništa. Ali kao što rekoh ona je nedostupna, verena. Kao kad gledate nekog vrhunskog igraca u suparnickoj ekipi i mislite se u sebi kako bi bilo dobro da ga imate.
Prakticno se ljutite sami na sebe što tako razmišljate, što tako osecate, ali to je stvarnost. Od sebe se ne može pobeci. Kao kad CR loše prodje, a tolike duple skilove ste ocekivali. I onda potpuno nerealno ona vam se da. Pusti vas da je imate, skriveno, tajno, ali opet najiskrenije i najintimnije. Kao ovi što imaju duple naloge, pa špijuniraju sami sebe.
I to tako traje, dugo traje, sa neverovatnim usponima i najbolnijim padovima, nešto kao kada iz betona sa all youth timom hrlite ka tittuli. Imate je i nemate, u isto vreme, ne zna se šta je gore. Bol je tu, a ona doliva so, tu najsladju so na najdublju ranu, tu so koju tako gorko želite i koja što više pece to je bolji osecaj. Kao kada vas svi trpaju sa po 5:0 jer vi jurite DV klincima.
I onda puknete, ne možete više da izdržite, ili cete je imati za sebe ili je necete imati uopšte. Ali ona ne može da se odluci izmedju vas i verenika. Iscrpljeni tim Tantalovim mukama, donosite odluku u koju ni sami ne verujete, ostavljate je, ženite se sa drugom. Kao ono kada se lomite da ostavite tim u koji ste toliko ulagali...i na kraju ga ostavite, ali onda...
Onda shvatite kakvu ste grešku napravili, ona vas je zamrzela iz sve duše, izbegava vas i odlazi sa verenikom, a vi se u ocaju razvodite. Kao kada napustite taj novi klub, i molite admina da se vratite u stari, ali taj stari vec ima novog menadžera.
I sada zamišljam o svim stvarima koje ona radi sa njim i to me proždire unutra, lagano, deo po deo, nerv po nerv, kao kada gledate vaš tim kako sa drugim menadžerom osvaja titulu po titulu...
Kako to prevazici, kako ustati ujutru i ne pomisliti na nju, na njen miris, na njenu kožu, kosu, telo, oci, osmeh, kako je ne voleti iako nije tu...kako ne misliti na sve te titule...
I onda stanete ispred ogledala i sagledate sve. Znate da vas ona voli, znate da joj sa njim nikada ne može biti kao sa vama jer je to i sama rekla i odlucite da se borite, do poslednje kapi krvi i znoja. Da, cekacete da se taj tim oslobodi, kad-tad i onda cete ga ponovo preuzeti, ostvariti sve vaše snove i posle nekog vremena konacno zaspati sa osmehom na licu...
I onda mi ona kaze da je ne volim...
|